Večera

U mraku sam bio.
Zaboravih šta je nebo krilo;
samo srce lik je krilo, mio.
Ovako je to bilo…

K’o i svaku noć, od sna pobegoh.
Na kraju ulice slepe videh zid,
i kantu punu smrdljivoga smeća.
Falila mi cigla da oživi vid
i nosu da životnoga cveća.

Uhvatih nebesku zvezdu snelu –
za večeru smrti se najedoh,
okom živim pojedoh je celu.

Sad se samo sećam tih bdenja drhtavih
i punom kašikom mirise sne gutam.
Napokon, od noći besane pobegoh
na ulice snova da do jutra lutam.

. . .

Al’, dan pade opet, i ja nemam mira.
Sam, i ja, i pogled u sebe uprti
tražimo onoga ko nam nemir bira.
Hoda nema bez slepe ulice smrti.

Pernata noć dar mi snela. Uđoh u grad…
Na ulici Snova videh nju gde šeta.
Njena kratka kosa, do pola leđa sad,
zagorča mi suzom jastuk, i san nesta.

Miloš Leković, 21. 01. 2008.

Tkalci reči

Srce sneno nosi stvarnost.
Ne zna mleko da je belo.
Nebo crno – to je krajnost
i mastilo što je kajmak snelo.

Otac samo ima vlast
nad decom što perom sliva.
Mi snosimo odgovornost
za težinu koju papir skriva.

Plavo more reč je data.
Na zemlji ona zapisana
Božju volju delom shvata.
Pa nek’ prokrvari nestankom dana!

Miloš Leković, 26.11.2007.

Тишина

Ћуте сненом кишом поквашене косе,
шетају улицом, у времену стоје.
Са собом неки свој звук ветрова носе,
не чују им главе да им душа поје.

Ја наставићу сам да ћутим и слушам,
а ти баци уши и зажмури мирно.
Морам започети лудака да кушам,
побећи ћу храбро кроз небо прозирно.

Са собом понећу и тај звук тишине,
и слику мараме коју срце крије.
Никад нећеш осетити ветар тмине
што у мени мази твоје Магнолије.

На исповести својој признаћу само:
“Слагах за бег…” Звук тишине све је виши…
Пружам своје срце теби, моја дамо,
чекајући тихо плес на сненој киши.

Da li ste znali…

Jednoga jutra otvorio sam oči, i video… Ljubav.

Nećete verovati…

Stajala je ispred mene i smešila se.

 

Kako izgleda?

Ljubav ima zelene oči i smeđu čupavu kosu.

Ljubav se smeje najlepše na svetu.

Tako i slika. Ali ne govori i ne piše.

Ona se ne vidi, a lako se prepoznaje.

Ljubav se pokrije preko glave dok spava, kao kakav miš.

Veoma je golicljiva.

 

Kad u mraku vidite nečije oči da sjaje… Znajte, to je ona.

Ništa jednostavnije a lepše na svetu nema.

Zaljubićete se u nju odmah.

I vi ćete postati golicljivi, i smejaćete se.

Tek tada ćete mi poverovati.

 

I vas će ljudi gledati kao što vi mene sada gledate,

i oni će vam se smejati, i aplaudirati…

A ona će slikati ljude… I pustiti njih da o njoj pišu i govore…

 

Miloš Leković, 2007. godina

Živeo sam u hladovini vjetra

Naspi čašu, domaćine, da dohvatim gutljaj vina,
Do dna treba sporo ići, dugo čekam svoga sina.
Majka ga je uspavanog iz košara izvadila,
Ostavila samo mene, od sreće me razdvojila.

Nije više tužno što se parkom kosi rosna trava,
Nit’ to što ljudi bježe ćutke, krišom pognutih glava.
Samo da se lagano pleše, u hladu ljetnjeg sunca,
I čekaću mladost mirno, dok mi veče ne pokuca.

Pažnja i nepažnja u gradskoj dvorani odijela i glava!
Primite bolesnika u svjesnome stanju, ne tražimo hvala.
Trka, vika, neko nekom viče, čekali smo nekog!
Onom koji putuje, do svitanja mu je daleko.

Duvan traži topla pluća, da ga greje dahom.
Naročito onom kome želja prijeti mahom.
Ostavio sam na vašem stolu pun i gorak hlad,
Za vas, kad me izda zadnji – moj rodni grad.

Laku noć

Laku noć ti želim, mala,
I san lak da noć ukrasi.
Kao vetar što po moru šara,
Mojim usnama ti rumeni obrazi.

A tvoje leže crvene crne
Čekaju mene da uzmem prvi.
Laka noć će pozvati mene,
Leći ću pored tebe…

Al srce moje probudi te,
I ti reče tiho ime…
San k’o šećer sada stih je,
Laku noć vam želim, rime.

Miloš Leković

Lako je mrtvome pisati pesme

Lako je mrtvome pisati pesme.

Al’ šta budni da snivaju lepo?

Jutro ne ide u prilog pesnicima,

Ali ide sunce ljudima.

Samo da vidim lišće kako zeleni,

Odrekao bih se i svoje poezije!

Lažu ako kažu da pesnici ne umiru.

Oni umiru uz svakoga po jednom

Godinom za godinom…

Dokle tako?

Dok je ljudi…

Oni će samo umreti,

Lako je njima,

Kad su imali od čega umreti.

Od života…

A pesnik mašta o nebu, zemlji i kamenu glatkom.

Pa nije taj kamen za pesnike,

Već za ljude!

Ko će doći na tvoj kamen, sem ljudi?

Niko.

Propustićes plakanje, i sok za osveženje.

Nemoj da ne dođeš.

Ko će sve to zapisati, sem tebe?

Ako padne suza, obećavam, nećeš znati.

Miloš Leković

Bonaca

Ležao sam hladan i beo,
naslonjen na javoru.
Svi su stajali i plakali
nad nekim dečakom
iz njihove kuće, razreda, ulice, grada,
i gledali ga dok se smeje…

I ja sam se smejao,
ali tad nije bio trenutak za to.
Okupio je toliki narod koji nije ni znao,
koji se ne zna.
Sad će da daju priliku jedni drugima,
da se osmehnu i posle javljanja.
Zvona nisu zvonila, izabrao je drugi put.
Njen. Tvoj.

Sačekala je i da odu svi.
Stajala je i plakala nad dečakom
koji se rodio u njoj, ni sama ne zna kad.
Ali zna da više neće biti kao pre,
Ostaviće cvet na grobu
i otići iz svoje kože.
Stajala je i plakala dok se on smejao,
gledali se u oči.

Zeleno svetlo, voz čeka jednog putnika.
On čeka glas, da zadrhti suzu…
Pade jedna, druga, treća, u tišini…
Nikad se više neće smejati.
Život će dati vodi, ali zauzvrat će je isprljati.
Ni mrtvom “volim te”.
A ja se živ nečemu nadao.

Miloš Leković