Večera

U mraku sam bio.
Zaboravih šta je nebo krilo;
samo srce lik je krilo, mio.
Ovako je to bilo…

K’o i svaku noć, od sna pobegoh.
Na kraju ulice slepe videh zid,
i kantu punu smrdljivoga smeća.
Falila mi cigla da oživi vid
i nosu da životnoga cveća.

Uhvatih nebesku zvezdu snelu –
za večeru smrti se najedoh,
okom živim pojedoh je celu.

Sad se samo sećam tih bdenja drhtavih
i punom kašikom mirise sne gutam.
Napokon, od noći besane pobegoh
na ulice snova da do jutra lutam.

. . .

Al’, dan pade opet, i ja nemam mira.
Sam, i ja, i pogled u sebe uprti
tražimo onoga ko nam nemir bira.
Hoda nema bez slepe ulice smrti.

Pernata noć dar mi snela. Uđoh u grad…
Na ulici Snova videh nju gde šeta.
Njena kratka kosa, do pola leđa sad,
zagorča mi suzom jastuk, i san nesta.

Miloš Leković, 21. 01. 2008.

Tkalci reči

Srce sneno nosi stvarnost.
Ne zna mleko da je belo.
Nebo crno – to je krajnost
i mastilo što je kajmak snelo.

Otac samo ima vlast
nad decom što perom sliva.
Mi snosimo odgovornost
za težinu koju papir skriva.

Plavo more reč je data.
Na zemlji ona zapisana
Božju volju delom shvata.
Pa nek’ prokrvari nestankom dana!

Miloš Leković, 26.11.2007.