Laku noć

Laku noć ti želim, mala,
I san lak da noć ukrasi.
Kao vetar što po moru šara,
Mojim usnama ti rumeni obrazi.

A tvoje leže crvene crne
Čekaju mene da uzmem prvi.
Laka noć će pozvati mene,
Leći ću pored tebe…

Al srce moje probudi te,
I ti reče tiho ime…
San k’o šećer sada stih je,
Laku noć vam želim, rime.

Miloš Leković

Lako je mrtvome pisati pesme

Lako je mrtvome pisati pesme.

Al’ šta budni da snivaju lepo?

Jutro ne ide u prilog pesnicima,

Ali ide sunce ljudima.

Samo da vidim lišće kako zeleni,

Odrekao bih se i svoje poezije!

Lažu ako kažu da pesnici ne umiru.

Oni umiru uz svakoga po jednom

Godinom za godinom…

Dokle tako?

Dok je ljudi…

Oni će samo umreti,

Lako je njima,

Kad su imali od čega umreti.

Od života…

A pesnik mašta o nebu, zemlji i kamenu glatkom.

Pa nije taj kamen za pesnike,

Već za ljude!

Ko će doći na tvoj kamen, sem ljudi?

Niko.

Propustićes plakanje, i sok za osveženje.

Nemoj da ne dođeš.

Ko će sve to zapisati, sem tebe?

Ako padne suza, obećavam, nećeš znati.

Miloš Leković

Bonaca

Ležao sam hladan i beo,
naslonjen na javoru.
Svi su stajali i plakali
nad nekim dečakom
iz njihove kuće, razreda, ulice, grada,
i gledali ga dok se smeje…

I ja sam se smejao,
ali tad nije bio trenutak za to.
Okupio je toliki narod koji nije ni znao,
koji se ne zna.
Sad će da daju priliku jedni drugima,
da se osmehnu i posle javljanja.
Zvona nisu zvonila, izabrao je drugi put.
Njen. Tvoj.

Sačekala je i da odu svi.
Stajala je i plakala nad dečakom
koji se rodio u njoj, ni sama ne zna kad.
Ali zna da više neće biti kao pre,
Ostaviće cvet na grobu
i otići iz svoje kože.
Stajala je i plakala dok se on smejao,
gledali se u oči.

Zeleno svetlo, voz čeka jednog putnika.
On čeka glas, da zadrhti suzu…
Pade jedna, druga, treća, u tišini…
Nikad se više neće smejati.
Život će dati vodi, ali zauzvrat će je isprljati.
Ni mrtvom “volim te”.
A ja se živ nečemu nadao.

Miloš Leković

Dreams

Kiss me my sweet Cinderela Dreams…
Make love to me on the desk of
imagination and… love.
Take me to the sea of windstorm love,
and give me yourself, ’cause I’m giving myself.
Make me love you
as I make love to you,
here’s the bird that our
souls sing in the spring
of bodies and senses.
Kiss me, my lips are
bleeding for your touch.
Touch me, my skin is
sweating my wish for you.
Senses fly through the
mind and explodes me.
Love me, touch me, kiss me, feel me…

Miloš Leković