U mraku sam bio.
Zaboravih šta je nebo krilo;
samo srce lik je krilo, mio.
Ovako je to bilo…
K’o i svaku noć, od sna pobegoh.
Na kraju ulice slepe videh zid,
i kantu punu smrdljivoga smeća.
Falila mi cigla da oživi vid
i nosu da životnoga cveća.
Uhvatih nebesku zvezdu snelu –
za večeru smrti se najedoh,
okom živim pojedoh je celu.
Sad se samo sećam tih bdenja drhtavih
i punom kašikom mirise sne gutam.
Napokon, od noći besane pobegoh
na ulice snova da do jutra lutam.
. . .
Al’, dan pade opet, i ja nemam mira.
Sam, i ja, i pogled u sebe uprti
tražimo onoga ko nam nemir bira.
Hoda nema bez slepe ulice smrti.
Pernata noć dar mi snela. Uđoh u grad…
Na ulici Snova videh nju gde šeta.
Njena kratka kosa, do pola leđa sad,
zagorča mi suzom jastuk, i san nesta.
Miloš Leković, 21. 01. 2008.
