Ћуте сненом кишом поквашене косе,
шетају улицом, у времену стоје.
Са собом неки свој звук ветрова носе,
не чују им главе да им душа поје.
Ја наставићу сам да ћутим и слушам,
а ти баци уши и зажмури мирно.
Морам започети лудака да кушам,
побећи ћу храбро кроз небо прозирно.
Са собом понећу и тај звук тишине,
и слику мараме коју срце крије.
Никад нећеш осетити ветар тмине
што у мени мази твоје Магнолије.
На исповести својој признаћу само:
“Слагах за бег…” Звук тишине све је виши…
Пружам своје срце теби, моја дамо,
чекајући тихо плес на сненој киши.
Kolega, dodjoh da pogledam lightsaber css, a naleteh na Tisinu. Sjajno 🙂
Hvala, kolega. 🙂